Šarl Guno

    Kao veoma posvećen vernik, Guno je duhovnu muziku komponovao tokom celog života - od mladalačkih dana na konzervatorijumu, pa sve do smrti. Svoje razloge za to, objasnio je u pismu svom prijatelju i kolegi Šarlu Bordu, sledećim rečima: Palestrina i Bah su naši duhovni očevi, i stoga je veoma važno da mi i ostanemo njihovi sinovi.

    Gunoov savremenik Kamij Sen Sans je smatrao da će, uprkos popularnosti opera Faust i Romeo i Julija, Guno zapravo ostati upamćen po svojoj duhovnoj muzici: misama, oratorijumima, motetima i ostalim duhovnim kompozicijama na latinskom, francuskom i engleskom jeziku.

    Duboko potresen smrću svog petogodišnjeg unuka Morisa, Guno u martu 1891. - u svojoj sedamdesettrećoj godini, započinje ovo izuzetno delo, koje će dovršiti početkom 1893. godine. Na žalost, kompozitor nije doživeo premijeru održanu tokom Svete nedelje naredne godine, ali je godišnjica Gunoove smrti obeležena upravo njegovim Rekvijemom koji je pod dirigentskom palicom Gabrijela Forea, izveden u pariskoj crkvi Svete Madlene. Fore se tada odlučio za originalnu verziju za soliste, hor i simfonijski orkestar, iako je posle Gunoove smrti kompozitorov učenik i prijatelj Anri Buse, priredio nekoliko različitih verzija ovog obimnog i značajnog dela. Poslednja među njima - za soliste i hor u pratnji gudačkog kvinteta, harfe i orgulja, po nekima je najbliža Gunoovom umetničkom idealu, kao i iskrenoj i kontemplativnoj prirodi njegove duhovne muzike.



<< prethodna